Негде сам чуо да је најбоља ствар коју човек може понети са собом — самопоуздање. И заиста, тешко је не сложити се. Али као што већ знаш, самопоуздање не настаје из једне победе или једног доброг избора; оно је начин на који посматрамо себе и свет око нас.
Наше жеље, детињство, окружење, па чак и туђи животи често обликују наше несигурности, и то из погрешних разлога. Зато је важно да променимо начин на који меримо и градимо самопоуздање. За мене је најлакши пут био да престанем да радим ствари које ми се не свиђају, уместо да на силу уводим нешто потпуно ново.
Рецимо, било ми је много једноставније да престанем са преједањем тако што сам увео повремени пост, него да свакодневно тренирам само да бих испратио калорије. Слично томе, смањио сам унос шећера тако што га више не купујем или га барем не држим на видном месту. Што даље од очију — то даље и од навике.
Још једна ствар која ми значајно подиже самопоуздање јесте да одржим обећања која дам самом себи. Зато се држим распореда и гледам на њега као на нешто што се не доводи у питање. Можда ми то одузме мало спонтаности, али ми зато ослобађа више простора у „фокусираном“ делу дана — да се играм, учим, истражујем или једноставно радим оно што ми прија, без осећаја кривице.
На крају, самопоуздање расте онда када себи изнова доказујемо да можемо да издржимо — да се појавимо за своје циљеве и изградимо слику о себи коју желимо да носимо кроз свет. Зато је самоперцепција толико важна; код мене је одмах испод самовредновања.
И као што стара изрека каже: сваки пут почиње једним кораком. Исто је и са самопоуздањем — гради га кроз мале, једноставне ствари. Кроз навике које унапређују живот или кроз избегавање оних које не желиш да видиш ни код себе, ни код других.
