Постоји једна лоша навика коју многи од нас носе — враћамо се у прошлост, премотавамо исте тренутке, поново и поново. Неке успомене донесу осмех: провод са друштвом, тренутак среће са кућним љубимцем, топло породично окупљање. Али неке друге нас заробе. Вуку нас уназад у тренутке који су били болни, непријатни или неправедни. И најчешће их и даље гледамо истим очима из тог времена.
Али истина је једноставна: не мораш да наставиш да судиш тим тренуцима. Не мораш да носиш њихову тежину као да одређују ко си данас.
Време нам даје нешто невероватно — перспективу. Простор између „онда“ и „сада“ отвара место за разумевање, зацељивање и раст. Толико ствари које су нас некад пекле, данас више немају праву тежину. Можда су потекле из туђег мишљења о нашем карактеру, изгледу или понашању — ствари које су се залепиле за наше несигурности и остале тамо годинама. Али ти више ниси та особа. Порастао си, научио, преживео.
Важно је да преиспитамо своје страхове и несигурности. Толико њих вуче корен из детињства, из тренутака које нисмо знали да обрадимо. А и ако се понекад поново огласе, данас имаш алате да им станеш на пут — делом, размишљањем, мудрошћу, терапијом.
Бити свестан своје прошлости не значи живети у њој. Значи препознати је, научити из ње и искористити је као гориво за боље изборе. Када прихватимо прошлост онаквом каква је била и престанемо да се боримо против ње, ослободимо простор да будемо истински присутни. А у тој присутности — живот постаје пунији, богатији, лепши.
Зато, да — посети своју прошлост када треба, али немој да останеш тамо. Пусти тежину коју више не мораш да носиш. Буди радознао, нежан према себи, и настави напред — са намером, са исцељењем, са надом.
Оставите одговор