Један од најмоћнијих корака које можемо направити у животу јесте да научимо да видимо ствари онакве какве заиста јесу, a не онакве каквима бисмо желели да буду. Тешко је, али нам то помаже да донесемо праву одлуку и кренемо даље.
Наш ум је непрестано у покрету и препун мисли. Неке долазе изнутра, неке су покренуте спољним светом, а готово све су обојене филтерима које смо временом изградили. Ти филтери су често настали да би нас заштитили, учинили сигурним или срећним у детињству, али касније могу да искриве стварност. Уместо да живот доживљавамо директно, ми га тумачимо кроз призму старих страхова, претпоставки и неиспуњених потреба.
Временом сам схватио да је наша свест налик тихом посматрачу. То је онај део нас који гледа, слуша и обрађује све те утицаје. Када успоримо и повежемо се с тим посматрачем, почињемо да примећујемо обрасце — како реагујемо и које нам се мисли изнова враћају. Ту почиње прави рад.
Спуштајући се на тај основни ниво свести, почео сам да препознајем мисли и осећања која се јављају у различитим ситуацијама. а посебно оне због којих сам се осећао недовољним, невољеним или изопштеним. Почео сам да их записујем, да их пратим и да преиспитујем претпоставке које стоје иза њих.
Тај процес ми је помогао да разумем који су страхови и несигурности изграђени на илузијам и које делове свог начина размишљања могу да пустим да буду присутни а затим и да нестану. Није увек лако, али је ослобађајуће. Када видимо ствари јасно, без осуде и избегавања, можемо да се бавимо оним што је заиста важно и да пустимо оно што није.
Како каже изрека: „Ако мислиш да можеш — вероватно можеш. Ако мислиш да не можеш — сигурно не можеш.“
Не плаши се да се суочиш са стварношћу. Не бежи од истине, чак ни онда када је непријатна. Прихвати оно што јесте, без стида, кривице и страха. Тако почиње промена — из места јасноће, а не илузије.
Све ће доћи на своје место оног тренутка када престанеш да се опиреш ономе што јесте и почнеш да видиш ствари тачно онакве какве јесу.
Оставите одговор