Једна од најважнијих лекција које сам научио у животу јесте потреба да будем искрен са собом и да се директно суочим са својим страховима и несигурностима. Ако то не урадим, они ће ме тихо кочити и одвлачити од прилика о којима сам одувек сањао. Натераће ме да одустанем од циљева пре него што сам себи дао праву шансу.
И стидљивост уме да уради исто. Украде нам шансе пре него што се уопште обликују. Једини начин да пређемо преко тих осећања јесте да их разумемо, прихватимо и наставимо даље са јасноћом и намером. То значи да дамо себи простор да покушамо, да растемо и да се мењамо без страха од неуспеха, подсмеха или туђег суда.
Није увек лако живети по овој идеји, али ако се према себи односимо као према својим најближим пријатељима, са саосећањем, стрпљењем и вером у сопствени потенцијал, даћемо себи много више простора. То значи направити корак уназад, раздвојити емоције, мисли и жеље и прићи стварима са јасне и реалне позиције.
Зато дајмо себи простор да грешимо и учимо, да се прилагођавамо и унапређујемо. Сав смислен напредак настаје из тих малих итерација, нарочито када радимо на нечему што нам заиста значи.
Оставите одговор