Категорија: Развој

Један од најмоћнијих корака које можемо направити у животу јесте да научимо да видимо ствари онакве какве заиста јесу, a не онакве каквима бисмо желели да буду. Тешко је, али нам то помаже да донесемо праву одлуку и кренемо даље.

Наш ум је непрестано у покрету и препун мисли. Неке долазе изнутра, неке су покренуте спољним светом, а готово све су обојене филтерима које смо временом изградили. Ти филтери су често настали да би нас заштитили, учинили сигурним или срећним у детињству, али касније могу да искриве стварност. Уместо да живот доживљавамо директно, ми га тумачимо кроз призму старих страхова, претпоставки и неиспуњених потреба.

Временом сам схватио да је наша свест налик тихом посматрачу. То је онај део нас који гледа, слуша и обрађује све те утицаје. Када успоримо и повежемо се с тим посматрачем, почињемо да примећујемо обрасце — како реагујемо и које нам се мисли изнова враћају. Ту почиње прави рад.

Спуштајући се на тај основни ниво свести, почео сам да препознајем мисли и осећања која се јављају у различитим ситуацијама. а посебно оне због којих сам се осећао недовољним, невољеним или изопштеним. Почео сам да их записујем, да их пратим и да преиспитујем претпоставке које стоје иза њих.

Тај процес ми је помогао да разумем који су страхови и несигурности изграђени на илузијам и које делове свог начина размишљања могу да пустим да буду присутни а затим и да нестану. Није увек лако, али је ослобађајуће. Када видимо ствари јасно, без осуде и избегавања, можемо да се бавимо оним што је заиста важно и да пустимо оно што није.

Како каже изрека: „Ако мислиш да можеш — вероватно можеш. Ако мислиш да не можеш — сигурно не можеш.“

Не плаши се да се суочиш са стварношћу. Не бежи од истине, чак ни онда када је непријатна. Прихвати оно што јесте, без стида, кривице и страха. Тако почиње промена — из места јасноће, а не илузије.

Све ће доћи на своје место оног тренутка када престанеш да се опиреш ономе што јесте и почнеш да видиш ствари тачно онакве какве јесу.

Како наша стара пословица каже: докон ум — ђавоље играчиште.

Откад знам за себе, мучи ме једна иста ствар, а то је да тешко започињем обавезе које ми не буде радост. То посебно важи за оне које на крају воде ка тесту, презентацији или било чему где треба да „покажем” шта сам научио. Годинама сам кривио лењост за такво понашање. Седнем, гледам у задатак и чекам некакво чудо које ће ме покренути. Понекад се нешто и деси, али ретко онако како сам замишљао. Резултат би готово увек био испод онога што сам знао да могу да допринесем.

Тек недавно сам схватио да прокрастинација није пука лењост, већ слојевит проблем састављен од неколико тихих, невидљивих фактора. Неке обавезе делују теже јер носе и емоционални терет као што су перфекционизам, страх од неуспеха, или притисак да се докажемо. У мом примеру, што је задатак био важнији, то ми је било теже да уопште почнем. И тек када сам почео да распакујем те слојеве и бавим се сваким појединачно, ствари су почеле да се мењају.

Данас користим једну једноставну стратегију да надмудрим прокрастинацију и покренем се, чак и онда кад ми задатак делује превелик или магловит.

Прво, поставим реална очекивања тако што урадим кратко истраживање како бих добио јасну слику шта заправо треба урадити. Онда цео посао разложим на мање кораке и радим у временским оквирима од најчешће 25 минута како бих задржао фокус током сесије. Поред тога, планирам све у календару, али га не затрпавам. Уместо тога, примењујем филозофију „споре продуктивности” и бирам једну главну ствар на коју ћу се тог дана фокусирати.

И на крају, бавим се емоцијама. Пракса свесности помаже ми да уклоним менталну буку, а визуализација или повремена терапија да обрадим оно што осећам као терет. То нису алати да само „одрадим” обавезу већ да створим простор за мир и јасноћу.

Укратко: постави реалне циљеве. Разбиј задатке. Планирај паметно. Ради једну ствар дневно. И побрини се за свој унутрашњи свет. Не треба ти десет апликација и сто техника већ је довољно неколико навика које заиста функционишу за тебе.

Почни једноставно. Прилагођавај се успут.

Живели.

Постоји једна лоша навика коју многи од нас носе — враћамо се у прошлост, премотавамо исте тренутке, поново и поново. Неке успомене донесу осмех: провод са друштвом, тренутак среће са кућним љубимцем, топло породично окупљање. Али неке друге нас заробе. Вуку нас уназад у тренутке који су били болни, непријатни или неправедни. И најчешће их и даље гледамо истим очима из тог времена.

Али истина је једноставна: не мораш да наставиш да судиш тим тренуцима. Не мораш да носиш њихову тежину као да одређују ко си данас.

Време нам даје нешто невероватно — перспективу. Простор између „онда“ и „сада“ отвара место за разумевање, зацељивање и раст. Толико ствари које су нас некад пекле, данас више немају праву тежину. Можда су потекле из туђег мишљења о нашем карактеру, изгледу или понашању — ствари које су се залепиле за наше несигурности и остале тамо годинама. Али ти више ниси та особа. Порастао си, научио, преживео.

Важно је да преиспитамо своје страхове и несигурности. Толико њих вуче корен из детињства, из тренутака које нисмо знали да обрадимо. А и ако се понекад поново огласе, данас имаш алате да им станеш на пут — делом, размишљањем, мудрошћу, терапијом.

Бити свестан своје прошлости не значи живети у њој. Значи препознати је, научити из ње и искористити је као гориво за боље изборе. Када прихватимо прошлост онаквом каква је била и престанемо да се боримо против ње, ослободимо простор да будемо истински присутни. А у тој присутности — живот постаје пунији, богатији, лепши.

Зато, да — посети своју прошлост када треба, али немој да останеш тамо. Пусти тежину коју више не мораш да носиш. Буди радознао, нежан према себи, и настави напред — са намером, са исцељењем, са надом.

Негде сам чуо да је најбоља ствар коју човек може понети са собом — самопоуздање. И заиста, тешко је не сложити се. Али као што већ знаш, самопоуздање не настаје из једне победе или једног доброг избора; оно је начин на који посматрамо себе и свет око нас.

Наше жеље, детињство, окружење, па чак и туђи животи често обликују наше несигурности, и то из погрешних разлога. Зато је важно да променимо начин на који меримо и градимо самопоуздање. За мене је најлакши пут био да престанем да радим ствари које ми се не свиђају, уместо да на силу уводим нешто потпуно ново.

Рецимо, било ми је много једноставније да престанем са преједањем тако што сам увео повремени пост, него да свакодневно тренирам само да бих испратио калорије. Слично томе, смањио сам унос шећера тако што га више не купујем или га барем не држим на видном месту. Што даље од очију — то даље и од навике.

Још једна ствар која ми значајно подиже самопоуздање јесте да одржим обећања која дам самом себи. Зато се држим распореда и гледам на њега као на нешто што се не доводи у питање. Можда ми то одузме мало спонтаности, али ми зато ослобађа више простора у „фокусираном“ делу дана — да се играм, учим, истражујем или једноставно радим оно што ми прија, без осећаја кривице.

На крају, самопоуздање расте онда када себи изнова доказујемо да можемо да издржимо — да се појавимо за своје циљеве и изградимо слику о себи коју желимо да носимо кроз свет. Зато је самоперцепција толико важна; код мене је одмах испод самовредновања.

И као што стара изрека каже: сваки пут почиње једним кораком. Исто је и са самопоуздањем — гради га кроз мале, једноставне ствари. Кроз навике које унапређују живот или кроз избегавање оних које не желиш да видиш ни код себе, ни код других.