Ознака: Храброст

Једна од најважнијих лекција које сам научио у животу јесте потреба да будем искрен са собом и да се директно суочим са својим страховима и несигурностима. Ако то не урадим, они ће ме тихо кочити и одвлачити од прилика о којима сам одувек сањао. Натераће ме да одустанем од циљева пре него што сам себи дао праву шансу.

И стидљивост уме да уради исто. Украде нам шансе пре него што се уопште обликују. Једини начин да пређемо преко тих осећања јесте да их разумемо, прихватимо и наставимо даље са јасноћом и намером. То значи да дамо себи простор да покушамо, да растемо и да се мењамо без страха од неуспеха, подсмеха или туђег суда.

Није увек лако живети по овој идеји, али ако се према себи односимо као према својим најближим пријатељима, са саосећањем, стрпљењем и вером у сопствени потенцијал, даћемо себи много више простора. То значи направити корак уназад, раздвојити емоције, мисли и жеље и прићи стварима са јасне и реалне позиције.

Зато дајмо себи простор да грешимо и учимо, да се прилагођавамо и унапређујемо. Сав смислен напредак настаје из тих малих итерација, нарочито када радимо на нечему што нам заиста значи.

Један од најмоћнијих корака које можемо направити у животу јесте да научимо да видимо ствари онакве какве заиста јесу, a не онакве каквима бисмо желели да буду. Тешко је, али нам то помаже да донесемо праву одлуку и кренемо даље.

Наш ум је непрестано у покрету и препун мисли. Неке долазе изнутра, неке су покренуте спољним светом, а готово све су обојене филтерима које смо временом изградили. Ти филтери су често настали да би нас заштитили, учинили сигурним или срећним у детињству, али касније могу да искриве стварност. Уместо да живот доживљавамо директно, ми га тумачимо кроз призму старих страхова, претпоставки и неиспуњених потреба.

Временом сам схватио да је наша свест налик тихом посматрачу. То је онај део нас који гледа, слуша и обрађује све те утицаје. Када успоримо и повежемо се с тим посматрачем, почињемо да примећујемо обрасце — како реагујемо и које нам се мисли изнова враћају. Ту почиње прави рад.

Спуштајући се на тај основни ниво свести, почео сам да препознајем мисли и осећања која се јављају у различитим ситуацијама. а посебно оне због којих сам се осећао недовољним, невољеним или изопштеним. Почео сам да их записујем, да их пратим и да преиспитујем претпоставке које стоје иза њих.

Тај процес ми је помогао да разумем који су страхови и несигурности изграђени на илузијам и које делове свог начина размишљања могу да пустим да буду присутни а затим и да нестану. Није увек лако, али је ослобађајуће. Када видимо ствари јасно, без осуде и избегавања, можемо да се бавимо оним што је заиста важно и да пустимо оно што није.

Како каже изрека: „Ако мислиш да можеш — вероватно можеш. Ако мислиш да не можеш — сигурно не можеш.“

Не плаши се да се суочиш са стварношћу. Не бежи од истине, чак ни онда када је непријатна. Прихвати оно што јесте, без стида, кривице и страха. Тако почиње промена — из места јасноће, а не илузије.

Све ће доћи на своје место оног тренутка када престанеш да се опиреш ономе што јесте и почнеш да видиш ствари тачно онакве какве јесу.

Негде сам чуо да је најбоља ствар коју човек може понети са собом — самопоуздање. И заиста, тешко је не сложити се. Али као што већ знаш, самопоуздање не настаје из једне победе или једног доброг избора; оно је начин на који посматрамо себе и свет око нас.

Наше жеље, детињство, окружење, па чак и туђи животи често обликују наше несигурности, и то из погрешних разлога. Зато је важно да променимо начин на који меримо и градимо самопоуздање. За мене је најлакши пут био да престанем да радим ствари које ми се не свиђају, уместо да на силу уводим нешто потпуно ново.

Рецимо, било ми је много једноставније да престанем са преједањем тако што сам увео повремени пост, него да свакодневно тренирам само да бих испратио калорије. Слично томе, смањио сам унос шећера тако што га више не купујем или га барем не држим на видном месту. Што даље од очију — то даље и од навике.

Још једна ствар која ми значајно подиже самопоуздање јесте да одржим обећања која дам самом себи. Зато се држим распореда и гледам на њега као на нешто што се не доводи у питање. Можда ми то одузме мало спонтаности, али ми зато ослобађа више простора у „фокусираном“ делу дана — да се играм, учим, истражујем или једноставно радим оно што ми прија, без осећаја кривице.

На крају, самопоуздање расте онда када себи изнова доказујемо да можемо да издржимо — да се појавимо за своје циљеве и изградимо слику о себи коју желимо да носимо кроз свет. Зато је самоперцепција толико важна; код мене је одмах испод самовредновања.

И као што стара изрека каже: сваки пут почиње једним кораком. Исто је и са самопоуздањем — гради га кроз мале, једноставне ствари. Кроз навике које унапређују живот или кроз избегавање оних које не желиш да видиш ни код себе, ни код других.